Vodena misao

Gledam unazad

Onako nahereno,nespretno,

Utisavam zvukove u glavi,

Pravim se da smo stvarni, pravi,

Rekoh sebi da bezbolno vrtim taj film,

Da mrzim igre bez svetla,

Da sam naucila jer sam se opekla I rekla

Da mogu,

Htela Sam,

A zelje su strele bezdana,

Pazljive I vecno snalazljive

 

Kada se pojavi,

Vetar oboji misli

Da mogu slobodno da slikam prstima,

Dok sam sve misli uvrstila

Sve se vec rastopilo

I nestalo u pucketanju vatre

I svetlosti zvezda

Negde visoko gde ptice prave gnezda,

Odstupa san I hvata me jeza,

Kao uporan mraz na oknu tvog prozora

Sebe sam opet prozrela,

U tom krugu u kojem nestajem

U kojem imam zamisljenu gumicu za brisanje

I olovku za pisanje

 

Igre dodira su me stigle

I smeju mi se

Onako kako sam se ja njima smejala,

Udubljujuci se u pore mog bica

Sireci svoj podsmeh u mirisu secanja

I mastovitih argumenata mog umnog vecanja,

Mozda nije sve bilo stvarno,

Da li je ista od tebe ostalo?

Share This Post

Leave a Reply