Gledam unazad
Onako nahereno,nespretno,
Utisavam zvukove u glavi,
Pravim se da smo stvarni, pravi,
Rekoh sebi da bezbolno vrtim taj film,
Da mrzim igre bez svetla,
Da sam naucila jer sam se opekla I rekla
Da mogu,
Htela Sam,
A zelje su strele bezdana,
Pazljive I vecno snalazljive
Kada se pojavi,
Vetar oboji misli
Da mogu slobodno da slikam prstima,
Dok sam sve misli uvrstila
Sve se vec rastopilo
I nestalo u pucketanju vatre
I svetlosti zvezda
Negde visoko gde ptice prave gnezda,
Odstupa san I hvata me jeza,
Kao uporan mraz na oknu tvog prozora
Sebe sam opet prozrela,
U tom krugu u kojem nestajem
U kojem imam zamisljenu gumicu za brisanje
I olovku za pisanje
Igre dodira su me stigle
I smeju mi se
Onako kako sam se ja njima smejala,
Udubljujuci se u pore mog bica
Sireci svoj podsmeh u mirisu secanja
I mastovitih argumenata mog umnog vecanja,
Mozda nije sve bilo stvarno,
Da li je ista od tebe ostalo?
